Doli Style

Svako od nas upadne u neko stanje apatije, melanholije, učaure se u neku rutinu.... I ja sam jedna od tih. Dođu mi dani kada nisam ni za šta. Kada samoj sebi smetam. Ali to sam uspela da prevaziđem.
 U jednoj od takvih situacija uhvatim sebe kako čitam sledeće neslove : '' Kako savršeno namazati lak u 12 koraka'', '' Kako u 5 koraka do čiste kuće'', ''Tri trika za savršeno isfeniranu kosu''... Da se razumemo ja u te stvari ne verujem. Lak ne mogu da namažem ni u 112 koraka, kosu ne mogu da isfeniram ni uz pomoć 333 trika (zato i jesam svakodnevni inventar u kozmetičkom i frizerskom salonu) :) Da se ne lažemo ni kuću ne mogu da sredim u 5 koraka. Zato neću pisati o takvim stvarima. Želim samo da kažem da dok čitam te naslove i tekstove osećam se opuštenije, rasterećenije... daju mi neku dozu optimizma i pozitive.
 Ja sam te korake počela bukvalno da primenjujem. Reimo, kažem sebi da u 12 koraka, što u prevodu znači za 12 dana, moram da završim datu stvar. Meni je potrebno puno koraka--vremena da se pokrenem i da uradim ono što želim, a najveći neprijatelj mi je strah od neuspeha.
  Tako sam pre više od 4 meseca počela sa hrono ishranom i uspela. Rekla sam sebi da moram da se aktiviram, i krenula sam na zumbu. I ovo pisanje mi je jeedan id nejvećih strahova, a ujedno i najveća ljubav. Rekla sam sebi, pisaćeš i tačka, pa šta bude neka bude, neka prođe kako prođe. I tako shvatim da su ti koraci moja snaga i moj pokretač. Svakome od nas je potreban određen broj koraka... ne nosim svi isti broj cipela... nekome će trebati manji broj, nekome veći. Bitno je to da istrajemo u svojoj zamisli i želji. Do sledećeg pisanja brojimo korake do sebe i do sreće... :)